Pre­o­bra­žen­sko sla­vlje u Tre­bi­nju bi­li su po­vod No­vljan­ki Mi­le­ni Đ. Vu­ču­re­vić da oku­pi po­tom­ke svo­ga pra­dje­de Ja­ko­va (Spa­so­je­vog) Vu­ču­re­vi­ća (1864–1931) i da svo­joj rod­bi­ni sa­op­šti ide­ju za ob­na­vlja­nje gro­ba i na­grob­nog kr­sta i po­di­za­nje spo­me­ni­ka svom pret­ku dje­di nje­nog oca ko­ji je sa­hra­njen 1931. go­di­ne na po­ro­dič­nom gro­blju na Gra­bu kod Tre­bi­nja.
Po­sle pa­ra­sto­sa ko­ji je u cr­kvi sve­te Pet­ke slu­žio zu­bač­ki pa­roh Isa­i­ja Dan sti­gao je dio rod­bi­ne iz Zre­nja­ni­na, Be­o­gra­da, No­vog Sa­da, Kle­ka, Tre­bi­nja, Her­ceg No­vog, da se sje­te svo­jih pre­da­ka. I da se mno­gi pr­vi put su­sret­nu i upo­zna­ju. Da vi­de i sa­zna­ju oda­kle su im ko­ri­je­ni.
Po­tom­ci su ob­i­šli ostat­ke rod­ne ku­će u Za­pre­sje­ku gdje sa­da ži­vi sa­mo jed­na po­ro­di­ca Vu­ču­re­vi­ća, a dru­že­nje okon­ča­li u obli­žnjem re­sto­ra­nu na Gra­bu.
U pri­či svo­joj rod­bi­ni i go­sti­ma Mi­le­na Vu­ču­re­vić, ko­ja je ra­di­la pri Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma u Že­ne­vi, a sa­da ži­vi na re­la­ci­ji Her­ceg No­vi – No­vi Sad je ka­za­la da se ide­ja o ob­na­vlja­nju spo­me­ni­ka pra­dje­di Ja­ko­vu ro­di­la pri­je de­se­tak go­di­na.
– Bi­la sam na jed­noj sa­hra­ni na Zup­ci­ma i sta­ja­la sam na jed­nom mje­stu mje­snog gro­blja. Pri­šao mi je Mi­lan Sa­vov Vu­ču­re­vić iz Iga­la, od­li­čan po­zna­va­lac po­ro­dič­ne isto­ri­je i za­jed­no sa Du­ša­nom M. Vu­ču­ro­vi­ćem pi­sac mo­no­gra­fi­je Vu­ču­ro­vi­ći – Vu­ču­re­vi­ći iz Bje­lo­pa­vli­ća i pi­tao me da li znam da sto­jim na mje­stu gdje mi je sa­hra­njen pra­dje­da Ja­kov, pr­vi pi­sme­ni Vu­ču­re­vić. Bi­la sam za­ter­če­na tom či­nje­ni­com. Tom pri­li­kom po­ka­zao mi je i ve­li­ki ka­me­ni krst sa ime­ni­ma Ja­ko­va, nje­go­vog oca Spa­so­ja dje­da Va­sa i nje­go­vih stri­če­va Vu­ka­la i Đu­ra. Ka­da smo ra­di­li re­kon­struk­ci­ju grob­nog mje­sta pro­na­šli smo de­vet lo­ba­nja. Ta­da se u me­ni ro­di­la ide­ja i ri­je­ši­la sam da to sve ob­no­vim i re­no­vi­ram i po­zo­vem sve po­tom­ke mo­jeg pra­de­de Ja­ko­va na jed­no dru­že­nje.
Ra­ču­nam da od na­šeg pre­tka Ja­ko­va ima oko 200 po­to­ma­ka po mu­škoj i žen­skoj li­ni­ji. Ima nas u Tre­bi­nju, Her­ce No­vom, No­vom Sa­du, Zre­nja­ni­nu, Ba­nat­skom Dvo­ru, Be­o­gra­du, Že­ne­vi,Srem­skim Kar­lov­ci­ma Ru­mi. Svi se sje­ća­mo kor­je­na sa Zu­ba­ca. Moj stric Mir­ko Mi­trov po­di­gao je u spo­men na svo­je pret­ke cr­kvu sve­te Pet­ke u Ba­nat­skom Dvo­ru gdje smo ko­lo­ni­zi­ra­ni 1922. go­di­ne. Ne­ka i ovaj skup bu­de obi­lje­ža­va­nje 95 go­di­na od od­la­ska na­še po­ro­di­ce sa Zu­ba­ca – ka­za­la je Mi­le­na.
Ona je ka­za­la da ovi ko­ji su se da­nas oku­pi­li na rod­nim Zub­ci­ma su pe­ta ge­ne­ra­ci­ja pre­tka Va­sa a tre­ća ge­ne­ra­ci­ja dje­da Ja­ko­va ko­ji je jed­no vri­je­me ži­vio u Ba­nat­skom Dvo­ru ali ni­je mo­gao da se na­vik­ne na no­vu kli­mu i ni­je mo­ga bez her­ce­go­vač­kog kr­ša pa se vra­tio sa kćer­kom Mi­lom i umro u rod­nom kra­ju.
– Ovo je naš po­vra­tak kor­je­ni­ma ta­ko što će­mo se sva­ke go­di­ne oku­plja­ti u av­gu­stu ov­dje kod cr­kve Sve­te Pet­ke i do­vo­di­ti no­ve na­ra­šta­je da zna­ju ko su i oda­kle su i da ne za­bo­ra­ve svo­ju sta­ri­nu.
Tekst i fo­to Z. Ša­ko­tić